Pravi čovek i pogrešna nagrada

Liu Xiaobo, Photo: Reuters

Ovogodišnji dobitnik Nobela za mir, Liu Siaobo već neko vreme se spominjao kao jedan od glavnih kandidata za tu nagradu. Radi se o kineskom piscu, aktivisti i disidentu koji se godinama bori za ljudska prava a od 2008. se nalazi na izdržavanju zatvorske kazne. On predstavlja jednu od ključnih figura u borbi za demokratizaciju Kine, u kojoj je uključen još od demonstracija na Trgu Tjenanmen 1989. godine. Njegove nominacije tokom ove godine bile su veoma javne (Nobelov komitet ne objavljuje imena nominovanih, ali oni koji kandiduju mogu to sami objaviti). Podržale su ga grupe američkih kongresmena, profesora, istaknutih ličnosti, među kojima su i bivši dobitnici nagrade, Dalaj Lama, Dezmond Tutu, Vaclav Havel i drugi. Radi se dakle o očekivanoj nagradi, naročito nakon poslednja tri dobitnika (Gor, Ahtisari, Obama), jer se radi ravnoteže iščekivala žena i/ili ne-zapadnjak. Po prvi put u 109-godišnjoj istoriji nagrade, dobitnik je Kinez. Sa druge strane, tradicija dodeljivanja nagrade disidentima u nedemokratskim državama potiče još iz Hladnog rata (Saharov 1975, Valesa 1983). Međutim, nagrada iz 1989. koja je dodeljena četrnaestom Dalaj Lami, predstavlja logičnu prethodnicu ovogodišnjoj. Kao i Siaobo, Dalaj Lama je protivnik kineskog režima, koji se rukovodi principima nenasilja. U govoru prilikom uručivanja nagrade, kritikovao je kineski odnos prema demonstracijama na Tjenanmenu, u kojima je učestvovao Siaobo.

Komitet za ljudska prava

Pošto se radi o nesumnjivom i priznatom borcu za ljudska prava, zašto kontroverze ne zaobilaze ni ovaj izbor? Jedna se tiče legitimnosti izbora, odnosno samog Nobelovog komiteta, dok se druga tiče političkih okolnosti i mogućih posledica ovakve odluke. 

Izbor laureata se, kao i prethodnih godina, može osporiti zbog nesaglasnosti sa voljom Alfreda Nobela, izraženom u njegovom testamentu. Ovaj dokument, objavljen 1896, nalaže da se nagrada dodeli osobi (šampionu mira) koja je u toku protekle godine najviše ili na najbolji način doprinela bratstvu među narodima, ukidanju ili smanjivanju stajaćih armija i održavanju ili podsticanju mirovnih kongresa. Kako se radi o formulaciji iz devetnaestog veka, ovim odrednicama je svakako neophodno prilagođavanje, tako da bi današnje tri kategorije obuhvatale (uopšteno govoreći) unapređivanje međunarodnih odnosa, razoružanje odnosno demilitarizaciju i uspehe mirovne diplomatije. Kritičari ipak tvrde da su mnogi izbori Nobelovog komiteta otišli predaleko od osnivačevih zahteva. Norveški pravnik i pisac Fredrik Hefermel izložio je praksu Nobelovog komiteta sistematičnoj kritici u knjizi "Nobelov testament", objavljenoj na norveškom 2008. godine i nedavno, kao dopunjeno izdanje na engleskom jeziku. Gotovo polovinu dodeljenih nagrada Hefermel je osporio, ali ne na supstantivnoj osnovi, dovodeći u pitanje vrednost dostignuća pojedinaca i grupa koji su ih primili, već na formalnoj osnovi, neispunjavanju Nobelove volje. Gotovo polovina dobitnika nagrade od njenog nastanka dobila ju je ne zbog onih zasluga svetskom miru koje su opisane u testamentu, već na osnovu drugih, ponekad i sumnjivih zasluga. Tokom poslednje decenije, samo tri dobitnika: Kofi Anan (UN), Džimi Karter i Mohamed al Baradej (IAEA) mogu se smatrati izabranim u skladu sa formalnim zahtevima testamenta. Razlog ovome verovatno se može naći u kompetentnosti Komiteta, koji svoj sastav duguje nedorečenosti testamenta kao osnivačkog dokumenta. Nobel je, za razliku od ostalih kategorija, ovlastio norveški parlament, Sturtinge da oformi petočlani Komitet koji bi birao dobitnika nagrade. Pošto u testamentu nije bilo navedeno ko bi trebalo da uđe u njegov sastav, parlamentarci su se mahom međusobno birali u Komitet, a u početku nije bilo retko da se među predsedavajućim nađe i Premijer, ili neki od članova norveške Vlade. Iako se praksa od tada promenila, i aktivni članovi izvršne ili zakonodavne vlasti ne mogu više biti izabrani za članove, ipak postoji konsenzus o izboru bivših parlamentaraca (doduše ravnomerno raspodeljenih prema političkom odnosu u Parlamentu) u petočlani Komitet. Razumljivo, biti član Komiteta je velika čast, ali to predstavlja i najveći izazov - članstvo postaje predmet političke nagodbe i međusobnog nagrađivanja bivših kolega za određene političke zasluge. 

Thorbjørn Jagland, Photo: Alban Bodineau / Council of Europe

Sadašnji predsedavajući Komiteta je Torbjorn Jagland, bivši član Parlamenta, premijer, ministar spoljnih poslova, zatim predsednik Parlamenta i od 2009. aktuelni generalni sekretar Saveta Evrope. Dok se još uvek nije slegla prašina oko prihvatanja predsedavajućeg Komiteta ove važne političke i diplomatske funkcije, svet je iznenadila odluka o izboru Baraka Obame, koji je za nagradu nominovan samo nedelju dana pošto je preuzeo predsedničku funkciju. Jagland je očito tokom karijere pokazao veliku političku snalažljivost, ali njegovi često kritikovani javni istupi, potencijalna zavisnost od aktuelnog političkog položaja i dodeljivanje nagrade Obami, u javnosti uglavnom viđeno kao udvorička odluka, ne doprinose poboljšanju ugleda Nobelovog komiteta i same nagrade. Jagland je dodeljivanje nagrade Siaobou obrazložio rečima: "Dok Kina raste, trebalo bi da imamo pravo da je kritikujemo... želimo da pomognemo onim snagama koje žele da Kina postane više demokratska." U svetlu ove dugotrajne kontroverze, dodeljivanje nagrade Siaobou je još jedan argument u prilog kritičarima, jer svrha Nobelove nagrade nije da postane instrument Norveške kojoj bi joj omogućio da kritikuje druge države niti da pomaže demokratizaciju u njima, koliko god to bio plemenit cilj. Jednostavno, po sedmi put u ovoj deceniji propušteno je da se izbor obavi u skladu sa Nobelovim testamentom. Iako se ne osporava politička delatnost Siaoboa, borba za ljudska prava i demokratizaciju Kine, njegov doprinos svetskom miru u onom okviru u kome ga je testamentom postavio Alfred Nobel, nije dovoljan da bi bio dobitnik ove Nagrade.

Kineska demokratija i mir

To dovodi do druge kontroverze, političkog konteksta dodeljivanja Nobelove nagrade Siaobou. Kineski zvaničnici upozoravali su tokom godine, kao i prethodnih, kada bi nominacija kineskih disidenata bila javna, da će dodeljivanje nagrade njima ozbiljno pogoršati odnose Kine i Norveške. Oni tvrde da su disidenti, među njima i Siaobo prekršioci zakona, jer prodrivaju državu i primaju novac iz inostranstva. Kina nije liberalna demokratska država, niti se u njoj poštuju ljudska prava na nivou i na način na koji se to čini na Zapadu. Ali da bismo stavili stvari u istorijski, i u kontekst mira (jer, o tome je ovde reč), moramo se vratiti nekoliko decenija unazad. Otvaranje Kine ka Zapadu, njen prelazak sa komandne na tržišnu, odnosno mešovitu privredu predstavlja jednu od najvećih transformacija dvadesetog veka. Pored pada komunizma i sovjetskog modela, otvaranje i rast Kine su svakako najvažnije promene u drugoj polovini veka. Iako je rast Kine u poslednje dve decenije bez presedana, to je ekonomski rast nedemokratske ili u najboljem slučaju neliberalne države. Ovaj rast ostavlja mnoge bez odgovora, jer, naročito oko 1989. godine, demokratizacija Kine očekivana je kao što se očekuje svitanje sutrašnjeg dana. Međutim, uprkos Tjenanmenu (i Nobela Dalaj Lami - koliko se postiglo time?) to se nije desilo. Kina je zahvaljujući svom ekonomskom rastu dostigla status azijskog hegemona i takmaca Sjedinjenih država u globalnoj ravnoteži snaga, ali se nije demokratizovala. Politički pritisak na Kinu je zbog toga svakako bio izvanredan. Zahtevi Zapada za poštovanjem ljudskih prava, demokratizacijom, brigom za životnu sredinu, ili, o čemu se danas najviše govori, apresijacijom vrednosti juana, čine između ostalog, delove politike kojom se pokušava uticati na njen rast, kako bi se prelivanje ekonomske u političku moć obuzdalo onoliko koliko je to moguće. Otvorenim stavljanjem na stranu snaga koje se bore za demokratizaciju Kine, Jagland i Nobelov komitet zapravo daju odgovor na pitanje koje bi već trebalo da je razrešeno u Nobelovom testamentu: mogu li se uopšte imati dobri (bratski) odnosi sa nedemokratskom državom (narodom)? Ne.

Ali postoji još jedan uzrok te druge kontroverze, pored same političke prirode ove nagrade. Radi se o paradoksu kineske moći, koja prkosi postojećim teorijama i utoliko je zanimljivija istraživačima mira i međunarodnih odnosa. Kina je dobrim delom Hladnog rata bila aktivan učesnik ratova u regionu. Dovoljno je samo podsetiti se Korejskog i Vijetnamskog rata, koji su odneli ogroman broj života, ali i ratova sa Vijetnamom, Indijom, pa i Sovjetskim savezom u ovom periodu. Pored oružanih sukoba sa gotovo svim susedima, svo ovo vreme Kina je neumorno izvozila komunističku (maoističku) ideologiju u zemlje regiona, i bila stalan izvor njegove nestabilnosti. Međutim, nakon otvaranja i zauzimanja pozicije “mirnog rasta (razvoja) Kine”, počinje vreme transformacije celog regiona, koji prestaje da bude ophrvan ratovima, i umesto toga, okreće se saradnji i ekonomskom razvoju. Ekonomsko otvaranje Kine je, na osnovu svega što znamo danas, imalo dakle blagotvoran uticaj na mir u regionu. Zbog toga varijacija teorije demokratskog (liberalnog) mira ima poveći kamen u cipeli. Ako su demokratske zemlje manje sklone ratovanju, pre svega međusobno, kako tvrdi teorija, od nedemokratske zemlje bi trebalo da očekujemo da bude sklonija ratu. Ali ne i u slučaju Kine. Ova država nije promenila svoj politički sistem, ali jeste svoju spoljnu politiku. Iako nije demokratska zemlja i nivo ljudskih prava nije najsretniji, ona jeste doprinela miru u regionu na sasvim neočekivan, ili bar, teško objašnjiv način. I pored pretnje silom u slučaju Tajvana, ili nasilja koje se koristi unutar same države, nedemokratska Kina ne vodi ratove, niti se to ipak može očekivati u najbližoj budućnosti.

Sa druge strane, demokratizacija Kine, kada i ukoliko se desi, biće sigurno prva velika transformacija ovog veka. Kina bi, u tim okolnostima, postala sasvim nov izazov po mir. Kao što znamo iz iskustva demokratizacije sovjetskog bloka, tranzicija nije svuda mila mirna i bez potresa, složene države je po pravilu nisu preživele a u nekima je vodila ka oružanim sukobima. Teorija demokratizacije i sukoba pokazala je odavno da je sklonost ka oružanim sukobima države u tranziciji u obliku obrnutog slova U, niža je u periodu stabilne autokratije i demokratije, a uzdiže se upravo u prelaznim, periodima demokratizacije. Kina je itekako složena država, sastavljena od etničkog mozaika, ispresecana oštrim linijama nejednakosti. Kretanje u pravcu otvaranja političkog sistema značilo bi mogućnost da sve pritužbe, stvarne ili ne, isplivaju na površinu, a prepuštanjem vlasti slobodnom takmičenju, pritužbe bi neminovno postale deo borbe za vlast, što uveliko povećava mogućnost izbijanja nasilnih sukoba. Ovo jeste najgori scenario, ali je realan i trebalo bi ga imati na umu jer bi, imajući u vidu značaj i veličinu ove države, svakako imao globalne posledice. Zbog toga je dodeljivanje Nagrade za mir Siaobou, pored toga što je bespogovorno politički motivisano, upravo zbog toga što je čin pritiska, priličan promašaj sa aspekta mira, iako Siaobo verovatno zaslužuje najprestižniju svetsku nagradu za borbu za ljudska prava. Nije neophodno gajiti u sebi sumnje u vrednosti demokratije i ljudskih prava da bi na osnovu saznanja iz istorije i teorije ipak strepili od neželjenih posledica društvenih procesa kakav je nagla demokratizacija, a Nobelov komitet se jasno odredio u tom pravcu. Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir ostaće svakako zapamćena, kao i ona dodeljena Dalaj Lami, a članovi Komiteta će verovatno u budućnosti imati razloga da se vraćaju svojoj odluci, i to najmanje zbog kvarenja odnosa njihove zemlje sa Kinom, a najviše zbog svega ostalog.